Moja stihozborja

СТРЕМЉЕЊА ИЗ ДУБИНЕ ДУШЕ

Друга  збирка поезије Небојше Стојоског

“ Ходио сам путем истине

тражећи изгубљену светлост,

моје су песме освета-

за рањене душе што над

каменом плачу “.               Песма “Пут”.

Из самог увода младог поете, осећа се узвишена небеска лира, проткана својим сјајем и дубоким значајем шта је данас поезија за младог ствараоца. Они који су се опекли на ватри кажу стари мудраци греју своју душу, крвљу здравог разума. Размишљао сам дубоко и мисаоно, шта чини данас једног обичног “Поету”. Страст и емоција у којима жучно лије своју нит( стих, реч, мисао) повезан са Богом. Песник сам по себи је посебан лиричар и љубимац богова. Стари Атињани, касније други људи цивилизације рекли су да је песма примат: Одисеју да опева своју љубав према Еуридици, водећи је кроз мрачан Хад, окружен једном бакљом и својим путем без окретања. Та песничка паралела, добро стоји овом млађаном ствараоцу који дише ветровима нове љубави и сазнања, да није баш тако лако написати добру песму, и отиснути се у свет.Свет је суров, притајен и без компромиса.Лирска душа сања своје нежне снове у првом циклусу љубавних песама, окренут мало романтизму и посвећености Перу Зубцу и његовим “Мостарским кишама”. Свака је песма у овој збирци посвета неком драгом бићу, заборављеној љубави, песнику, некој Белој циганки, жртви љубави, странцу који лута,успомени на заљубљени пар, Азри, Хелени, духу који познаје мушко-женски свет. Тај интимистички део песме је својствен само најодабранијим песницима, попут Лорке и Јована Дучића.У неким моментима могу да га упоредим са Милошем Марјановићем, мада ми је Небојшина поезија (уникатна) у отворености свога песничког срца. Он баштини једноставан приказ препун песничких боја и емоција, саткан од илузије и стварности, наговештаја и духовне борбе. Песник је као жути сунцокрет, боље рећи “Нарцис” сличан његовим вршњацима новог доба.У појединим љубавним деловима саме песме, осећа се Миљковићев обрт, смрт која прелази у љубавну патњу, страст која гори у ваздуху,  реч (срамота), трезвеност на оно што губи, суптилност и бег од стварности. Ти нежни осећаји љубавне лирике су могући на свој емотиван и суптилан начин. Смрт је само одлазак из једног облика живота/престало је понижење/ настаје срамота.Ту се издвајају песме сличног мотива и рефлексија: Жртва, Циганска жеља, Љубав, Не могу, У другом животу, Изолда, Терапија.

Најдража успомена што се у срцу носи.

Страст живота коју мајка у утроби проси.

Парови на киши наги и боси.

Исчупали су наше корење,

мачевима секли судбине.

Погрешно бачене коцке у

непрегледне морске дубине.

Прошло је време “Мостарских киша “, Азра.

Наше песме сада неко други пише.

Мало другачије песме следе по свом мотивском циклусу, садржине и дескрипције.Са песмом “Доживљај” и “Мистика”, песник покушава да одгонетне своје унутрашње биће, његово друго “Ја” као мистичну љубав, почетну основу да неког заведеш, поклониш цвет, пажњу, или чак песму. Други мисаони циклус почиње са новим песмама које су елегичне тематике, прошлост, смрт у другом оделу, пандорина кутија, песма “Глад”.Кључ за песникову срећу је инострана музика и тврђи звук попут “Ролинг Стонса” и других.Живот је песнику као низ пропуштених прилика, душа му обликује песме, настаје тамна лирика.Волим када музика тужне мелодије свира/ Из сетних осећања настаје тамна лира/.У овом посебном циклусу издавају се песме различитог стила и размишљања, овде је прожета стварност са буром новог времена и непресталном борбом за опстанак, обичног малог човека. Почиње са песмом “Неко”, “По ивици ножа”, “Остаци дана”,”Механика”. Ти мисаони склопови терају нас на размишљање о суштини поетике и њеној употреби у животу. Неко је неком рекао да у овом свету ништа није трајно, мржња ствара раздор, оно исконско семе зла. Одваја земљу од неба, улази у корене тла. Та сликовитост песничких речи опомиње да гласно размишљамо о свему што нас дотиче, и чини јединственим у целини. Песник јасно каже: Осећање опшег ништавила, јад и беда људске душе!

Црне слутње зидове руше, као земља за време суше, из песме “Мржња”.

Умеће је када писана реч

уђе у рутину, а не изгуби

из вида поетику, магију, суштину.

Механика је највећа-

уметност претворити у истину.

Из песме “Механика”.

Не дугујем више ником ништа.

Кад се осврнем на пределима душе

остала су само пуста згаришта.

Све што имам књига ми је дала.

Иза леђа маргиналци кажу да сам будала,

да су моје песме подвала.

Све што имам у животу, поезија ми је дала.

Из песме “По ивици ножа”.

Трећи искусни, родољубиви циклус почиње са песмом “ Има ли нам спаса”где песник децидно пита српски род и отаџбину. Из ранијих сусретања песничког опуса где су само биле родољубиве и духовне песме, осетио сам један патриотски став и пожртвованост за своју земљу. Код нових песника сличног тематског круга издвојио бих песнике из “Поете” коју уз књижевника Веселина Џелетовића стварају Студенички круг пријатеља. На многе младе ауторе и песнике “Јоханово срце “ оставило велики печат и утисак, да се треба борити својим књигама против унутрашњег непријатеља и његових поданика. Србија је увек била на ветрометини својих нападача, па сам аутор разлучује о чему треба писати, и кога бранити од правде.Издвајају се тврдокорне или пак, непоколебљиве песме о Матији Бећковићу и Црној Гори, “Муке по Матији”,Равногорац о Дражи Михајловићу као историској и сувереној личности, правде и поштења, Комита, Српска песма. Заокружени опус родољубља има неку нит духовности и жеље да се савлада страх код обичних људи, да кажу ко су им погинула браћа. Српска историја и родољубље код многих великих песника света заузима посебно место.За време окупације и ратовања, Србија је много страдала. Многим јунацима се не зна гроб, ни место где су сахрањени?

А песник се и даље пита као поетски дисидент, да ли је добар у својим песмама?

“Неки кажу да сам добар песник,

а могао бих бити много бољи”.

Окови савремених токова,

изговорене и штанпане речи.

Неки мисле да сам луд-

поезију нико не може да спречи.

Из песме “Илузија”.

Коначно правда за поједине српске генерале из отаџбине, који су кажњени кривицом окупатора и комунистичког режима да су велике издајице.Из Велоког рата славила се ослободилачка краљевска војска, док се за време окупације други режим држао.Почевши од протеривања, миграција, казни и забране да појединци из краљевске породице дођу у Србију. То се мисли и на Равногорски покрет у иностранству и њихове присталице. Та прошлост или како песник каже неман, јавља се и у цркви као “Екумена”. Раздор на поједине фракције и унификације са Папом.У славу Видовдана и Газиместана, осећа се Косовка крв, и црвени божури Метохијске висоравни. Песме о” Себру”, “Спавачима”, Председнику синдиката, “Цвети” духовни празник, Сретењски устанак, Обевештајци. На крају “Горски вук”, “Родољуб”, као прави човек одан својој домовини. Горски вук припада “Вуненим временима”  бунтовницима за правду, код нашег Небојше је лирика ублажена дескрипцијом и унутрашњим блажим ставом, на свет неправде и лоше ствари које су нас задесиле. Треба више да волимо своју земљу и њен народ поручије наш одабирни песник из Крњаче, као што он воли свој књижевни клуб, блатњаву улицу, празну хартију, српску песму и Косовске божуре. Нека му је све берићетно и вечно у овој другој збирци, препуној нове наде и вере у Бога, сведржитеља Христа и Српскога народа. Као што “Удружење писаца Поета,” гаји култ доброг песништва и издаваштва, помаже младе ауторе да издају књигу.

Горски вук

Усахло је моје море,

пусте су ове зоре.

Далеко од свих,

и од самога себе.

Од погледа људи

у којима тишина дрема.

Горски вук умире ове ноћи.

Не чује се нико

сем сове која хуче.

А празнина изједа-

тешке ме мисли муче.

У Београду 28/29.новембар 2019.године   Књижевник  Срећко Алексић.

ISBN: ISBN 978-86-6319-201-0
SKU: 0000000033
Izdavač: Udruzenje pisaca Poeta
Datum izdavanja: 2019
Broj stranica: 126