Hod po ledu – drugi deo

Рођена сам 08.04.1954. године у малом засеоку испод Копаоника Тврђану. Као пето дете моји родитељи су ме дали,  стрицу и стрини када ми је било непуне две године.  И као малена,  пуно сам маштала… сањала.  Тако сам бежала од стварности и расла као јединица. Имала сам сву љубав од стрица и стрине , али нисам знала шта значи љубав,  правих родитеља. Године су пролазиле и једнога дана сам се пробудила, мој тата, мама, сестре и брат нису били више ту. Напустили су ово мало село и отишли у варош да живе  у Лепосавићу.  Од тада  сам се све више повлачила из реалног живота. Волела сам игру... песму… састављала песмице о мајци. Фалила ми је пуно иако сам то вешто прикривала у себи. Себи сам увртела у главу да ме не воли, а да ме воли не би ме дала. Грешила сам, али тада нисам то знала. Када сам кренула у школу, дошли смо и ми да живимо у Лепосавић. Ту сам завршила основну и средњу школу: хемиско технолошки техничар. Имала сам талента за писање,  то сам доказивала  освојеним наградама за прозу на нивоу општине Лепосавић. Бавила се глумом, фолклором, била преседник литеарне секције.  Цео живот маштала сам да постанем новинар. Животни пут одвукао ме на другу страну. Заљубила се... удала и родила двоје прекрасне деце. Време и живот нису ми дозволили више да маштам... пишем. Борба за опстанак  ме приморала да радим. Перо и свеска гурнути су фиоку, да чекају неко боље време. Најбоље године свог живота остале су уткане у Галенику. Ту сам дочекала и пензију. Када ми је син настрадао, утеху сам пронашла у писању.