Када говоримо о културно-историјском наслеђу једног простора, важно је поставити питање: ко је ту живео, шта је градио, и шта је остало као трајно сведочанство времена? Косово и Метохија су територија на којој су се преплитале цивилизације, али историјски трагови сведоче о доминантној култури и идентитету. Овај текст покушава да одговори на једноставно питање: Чији су културно- историјски споменици на Косову и Метохији?

Пођимо редом…

Шта је културно историјски споменик?

Културно-историјски споменик је објекат или локалитет који има изузетну историјску, културну, уметничку, научну или друштвену вредност, и који представља сведочанство једног времена, народа или цивилизације. Такав споменик може бити:

• архитектонски објекат (нпр. црква, тврђава, мост),

• уметничко дело (фреска, скулптура),

• археолошко налазиште,

• или чак цела урбана или рурална целина (нпр. стара варош).

Да би нешто било признато као културно-историјски споменик, мора испуњавати неке од следећих критеријума:

1. Аутентичност – да је сачуван у оригиналном облику или на уверљив начин реконструисан.

2. Историјска вредност – да сведочи о значајном догађају, личности, култури или периоду.

3. Уметничка или архитектонска вредност – да представља изразит пример стила, технике или уметничког израза.

4. Континуитет и традиција – да је био у употреби или поштовању кроз више генерација.

Српско присуство – Косово и Метохија омеђени светињама

Косово и Метохија су били срж српске средњовековне државности. Управо на овом простору су подизани најзначајнији духовни, културни и административни центри српске средњовековне државе. Комитет за светску баштину уписао је Високе Дечане на УНЕСКО листу Светске баштине као део „Средњовековних споменика на Косову“. Овој царској лаври придодати су и Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка.

Ове српске светиње стављене су и на листу угрожене светске баштине. Ово неизоставно повлачи и питање: од кога и чега су угрожене? На листи угрожених српских светиња на Косову и Метохији нема мноштва цркви и манастира, црквишта, гробља, ископина… који су под сталним ударом албанских терориста.

За сваку цркву и манастир на Косову и Метохији постоје веродостојни докази, подаци и повеље о томе ко је градио и када. И чија је задужбина. Постоје и бројни аделфати који то потврђују.

Албанско присуство – без културно-историјских трагова

Албанско становништво се у већем броју насељава на Косову и Метохији тек у 17. веку, као последица турских ратова, миграција и исељавања Срба. У том периоду долази до миграција и демографских промена, али не и до стварања културне инфраструктуре у виду споменика који би сведочили о ранијем албанском историјском присуству на овом простору.

На основу доступних података, археолошких налаза, историјских докумената и државних регистара:

• не постоји ниједан културно-историјски споменик на Косову и Метохији који је подигнут од стране албанског становништва пре 19. века.

• не постоји ниједна црква, тврђава, школа или манастир албанског порекла који би сведочио о раној, независној културној или државној присутности Албанаца на том простору.

Споменици који се понекад наводе као „албански“ (попут кула – одбрамбених кућа племенских породица) датирају углавном из 19. века и представљају етнолошке, али не и културно-историјске споменике у класичном смислу. Те грађевине нису културно-историјски споменици у класичном смислу: немају уметничку вредност, литургијску функцију, нити историјски континуитет у времену. У недостатку својих грађевина, како би доказали историјски континуитет на том простору (кога нема), покушавају да својатају османлијска и српска културна добра.

Покушај отимања српских светиња

Историја се не сме претварати у оружје. Она је наслеђе. А наслеђе припада не само нама, већ и целом свету који жели да се назива цивилизованим. У времену када се историја све чешће преобликује у складу са дневнополитичким потребама, важно је вратити се чињеницама и истини. Косово и Метохија, простор дубоко укорењен у српском духовном и државном идентитету, све чешће се представља као искључиво албански, па се чак и најпознатији српски манастири, попут Високих Дечана, покушавају приписати „албанском наслеђу“.

Ово није само нетачно – већ и културно опасно. На сваки такав покушај присвајања мора се адекватно реаговати. Мора се светско јавно мњење упознати са истином о томе. Као и чињеницом колико је српских светиња уништено у погромима Срба. И да се јасно и гласно каже да су их уништили управо они који  их данас својатају. Европа – која је с правом поносна на своје катедрале, дворце и културно благо – мирно посматра како се на простору Косова и Метохије: присвајају вековни манастири и цркве, фалсификују културни корени, прети монасима и свештеницима, а српско присуство своди на „реликт“ који треба прећутно нестати.

Зар је за Европу то била цена мира? Ако јесте – добили су мир без правде. А мир без правде није мир, већ прећутни пораз нечијег морала. Када се историја једног народа брише, а културна баштина уништава — и то се све дешава пред очима света који ћути — онда та тишина постаје саучесништво.

Има ли веће срамоте него гледати како нестаје оно што је УНЕСКО назвао „светском баштином“ — и ћутати?

Ко је градио и чије су најзначајније џамије на Косову и Метохији?

1. Џамија Синан паше (Призрен), Изграђена: 1615. године, Ктитор: Синан-паша, велики везир Османског царства, Напомена: Ово је једна од највећих и најимпозантнијих џамија у региону. Налази се у старом језгру Призрена и позната је и по томе што је, према неким изворима, за њену градњу коришћен материјал са порушеног манастира Светих Архангела.

2. Имарет џамија (Џамија султан Мурата, Приштина), Изграђена: 1389/1392. године (према предању, одмах након Косовске битке), Ктитор: Султан Мурат I (или његов син Бајазит I), Напомена: Налази се у близини турбета султана Мурата и представља један од најстаријих исламских верских објеката у региону.

3. Џамија у Пећи (Бајракли џамија / Фатих џамија), Изграђена: 15. век, Ктитор: Мехмед II Освајач (Фатих султан Мехмед), Напомена: Сматра се једном од првих џамија изграђених након османског освајања ових простора.

4. Џамија у Ђаковици (Хаџи Шефван џамија), Изграђена: крајем 16. века, Ктитор: Хаџи Шефван

5. Џамија у Вучитрну, Изграђена: 15. век, Ктитор: Породица из османске администрације (тачан ктитор непознат), Напомена: Вучитрн је био важно административно седиште, па се ту налазила и резиденција паше, уз џамију.

Ове османлијске грађевине испуњавају и критеријум о континуитету и традицији културно-историјских споменика али оне нису албанске!

Закључак

Историја Косова и Метохије је дубоко српска по свом културном наслеђу. Историјски, не постоји ниједан албански културно-историјски споменик на том простору пре 19. века. То није политичка порука – већ историјска чињеница коју потврђују археолози, историчари и саме институције као што су УНЕСКО и Републички завод за заштиту споменика културе.

Савремена реалност не може се градити на негирању прошлости. Истина не припада ни једној страни – већ онима који су спремни да је изговоре. Историјске чињенице нису предмет гласања, већ истраживања и одговорности. Уколико се тежи истини, онда се мора рећи јасно: албанских историјских споменика на Косову и Метохији – нема. То не значи да Албанци нису део савремене стварности тог простора, али значи да се њихово културно наслеђе не може пројектовати у прошлост која му не припада.

Истина није против никога – она је предуслов за помирење и праведно разумевање времена у ком живимо.

Извори:

1. UNESCO World Heritage Centre: Medieval Monuments in Kosovo
   https://whc.unesco.org/en/list/724

2. ICOMOS Евалуација из 2004. године
   ICOMOS Evaluations of Cultural Properties – 2004 (PDF)
   

3. Републички завод за заштиту споменика културе Србије – Регистар културних добара КиМ

4. САНУ: „Косово и Метохија у српској историји“, зборник радова САНУ

5.  Душан Батаковић (ур.) – The Kosovo Chronicles

6. Војислав Ђурић – Историја српске уметности

7. Александар Дероко – Средњовековни манастири у Србији, Црној Гори и Македонији

8. Милутин Гарашанин – археолошке студије о континуитету хришћанске баштине.